Kao i skoro svaka žena, oduvek sam želela da imam decu. Kada sam bila mlađa, nisam previše brinula da neću moći da zatrudnem. Mislio sam da je to možda znak da pokušavam sa pogrešnim partnerom. Međutim, kada sam upoznala onu koja je bila savršena za mene, imala sam već 38 godina i problemi sa trudnoćom su odjednom postali velika tema.

Prilikom posete ginekologu poverila sam joj želju da imam dete i činjenicu da nam još ne ide. Savetovala mi je da izmerim temperaturu i saznam vreme ovulacije. Uveravala me je da ćemo sigurno moći da zatrudnimo. Ali to se nije dogodilo i odlučio sam da nađem drugog doktora. Prilikom pregleda odmah je primetio da mi jajovodi izgledaju nenormalno i preporučio mi je operativni zahvat kako bi se otkrilo šta je sa njima. Tako sam dobio termin, ali je ubrzo došla pandemija koronavirusa i sve operacije, uključujući i moju, su otkazane.

Prijateljica me je posavetovala da li želim da se obratim reproduktivnoj klinici, pošto se već duže vreme bavim problemom trudnoće. Nikada ne bih pomislio da mogu biti pacijent takve klinike, ali sam ipak zakazao. I ovde se potvrdio moj problem sa levim jajovodom i neophodnost drugog zahvata. Tako sam završio operaciju, ceo tim lekara i medicinskih sestara me je veoma lepo ophodio.

Nakon operacije, doktor je došao kod mene da razgovara sa mnom o mom zdravstvenom stanju. Nažalost, rekla mi je da su tokom zahvata otkrili da su oba jajovoda spojena i zatvorena. Nisu mogli ništa drugo nego da ih potpuno uklone. Bio je to veliki udarac za mene. Odmah mi je bilo jasno da neću moći da zatrudnem prirodnim putem. Tako da nam je ostala samo opcija veštačke oplodnje, a sve to samo zato što sam imala određenu infekciju za koju nisam ni znala.

Lekari na klinici za reprodukciju su mi jasno rekli da ću kao 39-godišnja i neudata žena u Nemačkoj morati sama da platim celo lečenje. Štaviše, statistika je jasno govorila i morali smo da se suočimo sa istinom. Ali nakon nekoliko pretraga, bilo nam je jasno; ako moramo da platimo celo lečenje, idemo na lečenje u inostranstvo. Ne samo da postoje različiti zakoni, već možete dobiti bolje ili sveobuhvatnije usluge za isti novac.

Ali neophodna putovanja su takođe odigrala važnu ulogu, zbog čega smo prvo izabrali kliniku koju sam već ranije posetio. Ispostavilo se da to nije bio dobar izbor za nas. Bili smo naivni i započeli ICSI terapiju koja nije bila uspešna. Standardnom procedurom dobijena su mi samo 2 folikula. Kada su uzeti, ustanovljeno je da su prazne i samim tim nemam jaje za oplodnju. Nisam imao pojma da je to moguće. Oboje smo bili veoma razočarani i iako su lekari na klinici bili veoma žao, naše godine i moje hormonske vrednosti su jasno govorile. Zar ne bi trebalo da razmišljamo o doniranom jajetu?

Međutim, nisam mogla da se poistovetim sa mogućnošću trudnoće sa jajetom koje nije moje. Tako da smo napustili ovu kliniku i nikada se nismo vratili. Nakon što je prvobitni šok prošao, počeli smo ponovo da tražimo. U međuvremenu, pridružila sam se nekoliko onlajn grupa žena koje su se bavile istim ili sličnim problemom kao ja. I tako sam upoznao Anu, koja je već bila pod brigom reproduktivne klinike Unica i na lečenju doniranom jajnom ćelijama. Mnogo smo pisali jedno drugom i Ana je bila spremna da odgovori na sva moja pitanja i da me oslobodi nekih briga. Mogao sam da podelim svoje misli sa njom i bila mi je velika podrška. Zahvalan sam što sam imao ovu priliku jer iskreno, niko oko tebe ne može da ti pomogne. Oni koji nisu prošli kroz istu situaciju ne mogu to da shvate. Ana mi je jasno objasnila prednosti i nedostatke samostimulacije i lečenja doniranim jajetom. Na kraju smo se odlučili i za donirano jaje.

Imao sam tri klinike na izbor. Jedna od njih je bila Unica i prvi kontakt sa Unicom me je uverio. Ulazni razgovor je održan lično direktno na klinici i bili smo uzbuđeni od prvog trenutka. Koordinatorka mi je bila Mari, koja nas je veoma srdačno dočekala, a doktor je takođe bio veoma ljubazan i otvoren. Odgovorio je na sva naša pitanja i konačno smo se odlučili za tretman doniranom jajetom.

Posle otprilike nedelju dana, Unica nam je predložila tri donatora i sledeći korak lečenja bi mogao da počne. Odjednom je sve postalo tako stvarno, zaista je ovde! Sve je bilo novo i uzbudljivo. Na svako pitanje koje sam imao o klinici je brzo odgovoreno i smatrali smo da imamo najbolju moguću negu, iako je komunikacija bila samo putem e-pošte. Nikada se nisam osećao kao da im nije stalo do mene ili da sam sam.

Ciklus donora je prilagođen mom ciklusu tako da je sve proteklo glatko. Ultrazvučne kontrole mi je uradio ginekolog u Nemačkoj i sve je bilo kako treba.
Ponovo smo otišli ​​lično u Prag da prikupimo spermu mog muža i oplodimo jajne ćelije.
Još jednom smo srdačno dočekani u Unici. Moj muž je tada otišao u sobu sa kaučem, televizorom
i raznih časopisa. Zvuči čudno, ali to je deo celog procesa. Nakon što je predao uzorak, ponovo smo se vozili kući. Istog dana sakupljena su jaja
kod donora i naknadno oplodnju spermom partnera.

Kao pacijent, dobijate pristup zoni pacijenata, gde ste stalno ažurirani sa informacijama o razvoju embriona. Petog dana razvoja sledi transfer. Za Prag smo krenuli dan ranije, da bismo ujutru lagano doručkovali - ako je to uopšte moguće - i krenuli za Unicu. Simpatičan tim nas je dočekao i odveo u zadnji deo gde se nalaze male sobe. Imamo jedan
moj muž i ja smo čekali transfer. Kada je došao red na nas, Mari nas je ispratila do sale i bila uz mene tokom celog transfera. Sve je prošlo glatko i doktor je bio veoma ljubazan.

Vratili su me u sobu mog muža gde je trebalo da ležim još 15 minuta
i odmorimo se pre nego što napustimo kliniku. Onda je preostalo samo čekati i moliti se. Sedeo sam u autu i ​​nisam mogao da verujem da sada imam malu bebu u sebi koja bi idealno izrasla u bebu. Ovo se zapravo dogodilo i bila sam trudna.

Nažalost, počela sam da krvarim u 6. nedelji trudnoće i pobacila sam. Bilo je neverovatno tužno, ali nažalost i ovo je deo veštačke oplodnje i desiće se mnogim ženama. Čak
čak i više nego što sam mislio. Posle tromesečne pauze, sada smo blizu drugog pokušaja. Ovog puta biće to kriotransfer, jer imamo još jedan mali embrion zamrznut. I zato što nada umire poslednja.

Šta bih rekao svim parovima koji su u istoj situaciji? Ne stidite se i dozvolite lekarima na klinici za reprodukciju da vam pomognu. Oni skoro uvek mogu da ostvare vaš san. I nisi ti kriv što nije ispalo prirodno!